Šta nas to koči?

Svaki muzičar na našim prostorima bar jednom je pomislio “da sam rođen na nekom boljem mestu, gde bi mi bio kraj?” To “bolje mesto” je naravno neki od velikih Zapadnih gradova, koji su centri muzičke industrije.

Da li je na primer Nigerija “bolje mesto” nego Srbija? Verovatno ne postoji na našoj planeti kutak gde je korupcija veća nego u Nigeriji, gde je beda teža i beznadežnija. Srbija je za Nigeriju po svim parametrima kvaliteta života nedostižni san. Kako to da onda baš ta, strahovito upropašćena afrička zemlja ima takav neprekinuti niz muzičkih velikana svetske scene, da je lansirala ne jedan značajan žanr svetske muzike već više njih? Dovoljno je reći samo Fela Kuti, Toni Alen, Šon Kuti, Africa 70, Egypt 80, Kezaja Džons… Ali neko će onda reći “Nigerija je ipak velika zemlja, 230 miliona ljudi, veliko tržište…”

Neko će reći “Srbija je mala i siromašna zemlja, to je zato.” Da li je Srbija manja i siromašnija od Jamajke? Pa ipak je jedna jezivo siromašna i mala zemlja sa lošijim geografskim položajem i mnogo gorim političkim prilikama od Srbije lansirala jedan od najznačajnijih muzičkih žanrova svetske scene i desetine važnih autora i bendova. Reggae, ska, rocksteady, dub, Bob Marley, Wailers, Peter Tosh, Black Uhuru, Lee Perry, Gregory Isaacs, Grace Jones… došli su iz zemlje neznatno veće i mnogoljudnije od Slovenije.

Da li srpskim muzičarima nedostaju talenat ili kreativnost? Možda nisu dovoljno dobri muzičari pa zato ne uspevaju da osvoje strana muzička tržišta? Ne umeju da naprave dovoljno dobru muziku? Ništa od toga nije tačno. Ovdašnji muzičari imaju više nego dovoljno talenta, kreativnosti, bilo kog umetničkog kvaliteta.

Stvar je u nečem sasvim drugom.

Mnogi od ovdašnjih muzičara, uključujući i neke od velikih hitmejkera naše scene odlazili su da razgovaraju sa značajnim diskografskim kućama na Zapadu, verujući da će tako otključati vrata međunarodnog uspeha. Dobijali su iskreno divljenje i interesovanje za svoju muziku, ali ništa dalje od toga. Ti razgovori po pravilu završavali su se sa “Vidimo se sledeći put”. Ono što praktično nijedan ovdašnji umetnik nije uspeo da shvati je to da ne postoji prečica – “sledeći put” zapravo je značilo “dođite sa menadžerom”. Zainteresujte nekog poslovnog čoveka koji je spreman da investira u vašu muziku kao u svoj poslovni projekat i da rukovodi vašom karijerom.

Stvar je, dakle, u kulturnom menadžmentu. Preciznije, muzičkom menadžmentu.

Zbog toga nismo stekli poziciju na svetskom muzičkom tržištu koju kvalitetom zaslužujemo. Muzičari su tu da sviraju i stvaraju, menadžeri od toga prave posao. Zbog čega je u našim krajevima muzički menadžer u ogromnoj većini slučajeva prevarant, nepošten čovek koji o stvarnom upravljanju muzičkim poslom nema pojma? Gde su naši pandani Brajana Epštajna, pukovnika Parkera, Pitera Granta? Ako smo ih nekada imali, gde su danas?

Stvar je u svesti.

Muzika je posao. Muzika je pošten posao i težak posao. Muzika je častan posao. Muzika je posao za koji su neophodni profesionalnost i poslovno poštenje.

Dokle god smo osuđeni na to da se muzičkim menadžmentom bave nečasni ljudi, talog društva, ili još gore od toga – niko, dotle ćemo biti marginalna tačka na muzičkoj mapi Evrope i sveta.

Tek kada muzičkim menadžmentom počnu da se bave pošteni ljudi koji imaju poslovnost, etiku i kulturnu svest, tek tada možemo da se nadamo boljitku. A to zavisi i od nas muzičara – kome ćemo ukazati poverenje, koga ćemo regrutovati između nas da rukovodi našim karijerama.